A tamo gde je kriza i počela, u SAD, i gde je jaz između bogatih i siromašnih najveći u poređenju sa ostalim zapadnim zemljama, najveća kolateralna šteta finansijskih mahinacija biće najsiromašniji, koji se još nisu oporavili od posledica prethodne recesije. Takvih je prema postojećim podacima Američkog statističkog biroa u 2007. godini bilo 12,5%, odnosno 37,3 miliona ljudi, u poređenju sa 11,7% 2001. godine, koja je zabeležena kao poslednja godina recesije. Broj Amerikanaca bez zdravstvenog osiguranja značajno je porastao od početka milenijuma i sada iznosi 47 miliona, od ukupno 301 miliona stanovnika SAD. Više od 22 miliona nema stalan posao i za mnoge od njih bolest može da predstavlja finansijsku katastrofu, kao i da ih obori sa ivice srednjeg sloja na nivo „zaposlenih siromaha“. Minimalnu zaradu u SAD prima oko dva miliona ljudi, koji najčešće rade po dva, tri posla i, uprkos tome, teško preživljavaju.
Prema podacima Nacionalnog saveza za beskućnike, broj ljudi bez krova nad glavom je, pre izbijanja krize, počeo da opada, pa ih je tako bilo 744.000 u januaru 2005. godine, a 672.000 u istom mesecu 2007. Sa eskalacijom krize, 36 od ukupno 50 američkih saveznih država prijavile su povećanje broja beskućnika, a očekuje se da će situacija biti još gora. Eksperti navode da 42% beskućnika u SAD, a 70% u Kaliforniji, spavaju na ulici, u automobilima, pod šatorima ili u napuštenim zgradama, pri čemu na ulici ostaje sve više zaposlenih, obrazovanih ljudi i onih koji rade pola radnog vremena, ali ne zarađuju dovoljno da bi platili račune. Istovremeno, 29,5 miliona Amerikanaca dobijaju bonove za hranu, a spisak lica koja primaju državnu pomoć uvećan je tokom prošle godine za dva i po miliona. Kancelarija za kongresni budžet predviđa da će ove godine država morati za bonove za hranu da izdvoji 50 milijardi dolara, umesto 39 milijardi dolara koliko je izdvajala prošle godine.Ipak, treba imati na umu da u SAD 97% onih koji se klasifikuju kao siromašni poseduju televizor u boji i automobil, a kada izgube radna mesta ili imovinu, i dalje imaju neki vid zdravstvenog osiguranja i pomoći za prehranjivanje. Situacija 1,4 milijarde ljudi koji žive u ekstremnom siromaštvu je drugačija. Oni su siromašni prema apsolutnom standardu koji se temelji na najosnovnijim ljudskim potrebama i nemaju državnu pomoć kao oslonac. Njih će recesija najviše pogoditi, pa se sa pravom postavlja pitanje šta će učiniti bogate zemlje da im pomognu? Neke evropske države su već preduzele konkretne korake, dok su predizborna obećanja Baraka Obame o udvostručavanju američke pomoći siromašnim zemljama odložena na neodređeno vreme, iako je obećana suma od nepunih 50 milijardi dolara godišnje skromna u poređenju sa 685 milijardi dolara koliko je Amerika potrošila na odbranu tokom 2008. godine.
Mere za siromaštvo
Prema novom zvaničnom kriterijumu UN, apsolutno siromašnim se smatraju ljudi koji žive od prihoda manjeg od 1,25 dolara dnevno. Prema kriterijumima EU siromašan je onaj ko na raspolaganju za troškove života ima manje od 60% od prosečnog primanja u zemlji. Za razliku od definicije relativnog siromaštva u EU, međunarodne institucije su definisale da u apsolutnom siromaštvu žive ljudi koji na raspolaganju imaju manje od jednog dolara dnevno. Po kriterijumu Svetske banke zemlje sa boljim ekonomskim prilikama imaju višu granicu siromaštva, za regione poput Latinske Amerike ili istočne Evrope ta granica je dva dolara dnevno po stanovniku, a u najugroženijim regionima prag siromaštva je sa jednog dolara dnevno po čoveku pomeren na 1,25 dolara. Prema kriterijumu koji definiše OECD, siromašnim se smatraju osobe koje žive sa manje od polovine prosečne plate u zemlji.
0 коментара:
Постави коментар