O navrsenoj osamdesetoj

Henri Miler ,americki pisac (odlomak iz knjige)

Ako u osamdesetoj nisi bogalj ni bolesnik,ake te sluzi zdravlje ,ako jos uzivas u dobroj setnji, u dobrom jelu ( sa svim zerzevatima),ako mozes da zaspis,a da prethodno ne uzmes pilulu,ako te jos razgaljuju ptice i cvece,planine i mire,onda si retko srecno celjade i zato treba da padas na kolena ujutru i uvece i da hvalis dobroga Boga sto te tako stedi i cuva.Ako zalazis u podne,a vec si klonuo duhom,vec na putu da postanes automat,moglo bi da ti s cini dobro da kazes svome gazdi-ispod glasa,razume se-Jebi se lafe!Nisam ja tvoja svojina! Ako te boli dupe za sve ,ako jos moze da ti se digne na neku ubavu zadnjicu ili par lepih sisa,ako mozes da se zaljubljujes iz pocetka,
ako mozes da oprostis roditeljima zlocin sto su te doneli na ovaj svet,ako si zadovoljan sto nigde ne stizes,nego samo prihvatas svaki dan onako kako naidje,ako mozes daprastas i zaboravljas,ako mozes da se uzdrzis da ne postanes kiseo,mrgodan,ogorcen i cinican-covece pa vec si upola sredio stvar!

Na vrhu ima vrlo malo prostora, dok na dnu ima tusta i ima takvih kao sto si ti,a nema stiske niti te iko podmuvava.Nemoj da mislis ni za trenutak da je zivot genija srecan.Daleko od toga.Budi zahvalan sto si niko i nista.

Ako si imao uspesnu karijeru,kao sto sam je ,pretpostavljam imao ja,pozne godine mozda ti i nece biti najsrecnije zivotno doba.(Ukoliko nisi naucio da gutas sopstvena govna.)Uspeh je ,zbog ocekivanja sveta,kao kuga za pisca koji ima nesto da kaze.Jes sada kada bi trebalo da uziva u dokolici,ispada da je zauzetiji nego ikada.Sada je zrtva svojih obozavalaca i dobro zeljitelja,svih onih sto prizeljkuju da iz njegovog imena nesto izvuku.Sad mora da vodi drugaciju bitku.sada je muka kako ce da se oslobodi da radi samo ono sto mu se radi.

Iako poznaje svet ,jer si imao svakojaka iskustva,iako si stekao svakodnevnu zivotnu mudrost, ne mozes da ne vidis da su glupaci postali gluplji,a davezipostali jos dosadniji.Jednog po jednog,smrt ti onosi prijatelje,ili velikane koje si postovao.Sto ti staris to oni umiru brze.Na kraju ostajes da stojis kjos samo ti:Gledas svoju decu ,ili decu svoje dece,kako prave iste besmislene greske,cesto takve greske da ti se srce cepa,kakve si i ti pravio u nihovom dobu.A nista ne mozes da kazes ,niti da ucinis da sprecis.U stvari gledajuci mlade shvatis kakav si idiot nekada davno i sam bio- a mozda si i sada.

Jedino mi sada postaje ociglednije-osnovne ljudske crte ne menjaju se sa godinama..Osim retkih izuzetaka,ljudi se ne razvijaju,niti evoluiraju,hrast ostaje hrast,svinja svinja,a magarcina magarcina.Daleko od toga da ih popravlja,uspeh obicno samo pojacava njihove mane i nedostatke.Cesto se pokazuje da oni briljantni tipovi iz skole bas nisu birljantni kad jednom zakorace u svet :Ako si mzeo izvesne momke iz razreda ,mrzeces ih jos vise kada postanu finansijeri,drzavnici ili generali s pet zvezdica:Zivot nas natera da utuvimo poneku lekciju ,ali ne obavezno i da porastemo.Ovako nasumce,mogu da se setim samo desetak tipova koje je zivot necemu naucio.Velika vecina ne bi se prepoznala kad bih im ja nesto nadevao imena.



Verujem da sam sa osamdeset godina daleko vedriji nego kad mi je bilo dvadeset ili trideset.I ni slucajno ne bih voleo da opet budem siparac.Mladost je mozda sjajna ali se podnosi bolno.Stavise
, to sto se zove mladost,po mom misljenju i nije mladost,pre je nalik na preranu starost.Ja sam imao to blazenstvo ili prokletstvo da mi se mladalacko doba oduzilo.Stigao sam do neke nazovi zrelosti posto sam prevalio tridesetu.Tek sam u cetrdesetim poceo stvarno da se osecam mlad.Ali sam onda bio pripravan za to .Pikaso je jednom rekao:Covek pocinje da biva mlad sa sezdesetom ali je onda prekasno.Dotad sam izgubio mnoge iluzije, ali na srecu,ne i odusevljenje,niti zivotnu radostniti radoznalost.Mozda sam bas zbog te radoznalosti- za sve i svasta-postao ovakav pisac kakav jesam.Nikad me nije napustala.Cak i najgori gnjavator moze u meni da probudi zanimanje ,kas sam raspolozen da slusam.

Ono cega se vecina plasi kad razmislja o starosti jeste nesposobnost da se sklapaju nova prijateljstva.Ako je covek ikad bio sposoban da sklapa prijateljstva ne gubi tu sposobnost nikada, ma koliko bio star.posle ljubavi,prijateljstvo je , po mome misljenju,najdragocenje sto zivot moze da vam pruzi.Ja nikada nisam imao muke da se s nekim prijateljem,ustvari, to mi je ponekad bila mana,ta lakoca sa kojom sam sklapam prijateljstva.Potoji izreka da se covek poznaje po tome s kim se druzi.Cesto se pitam koliko istine imau svemu tome.Citavog zivota druzio sam se sa tipovima koji su pripadali ne moze biti razlicitijim svetovima.Ima sam ,i jos imam prijatelje koji su niko i nista i nih ubrajam u svoje najbolje prijatelje.Druzio sam se sa kriminalcima i sa trulim bogatasima.Upravo su mi prijatelji pomagali da prezivim,ulivali hrabrost da izdrzim ,a cesto me toliko gnjavili da sam plakao od muke.Jedino sto trazim pred svojim prijateljima,bez obzira ko si sta su u zivotu to je da pred njima mogu iskreno da govorim.Ako ne mogu da budem iskren sa prijateljima,ili on sa mnom ,odmah ga bataljujem.
Sposobnost da drugujes sa zenom,posebno sa zenom koju volis to je za mene najveci podvig.Ljubav i prijateljstvo retko idu zajedno.
Mozda je kod spokojnog starenja najutesnije to sto si sve sposobniji da stvari ne uzimas preozbiljno.

The End
FINE

kraj je zato sto necu dolaziti na blog Uncafediarte izvesno vreme
Vreme cu posvetiti vise drugim blogovima.
ko prati ovaj blog neka procita.