Kinematografija

vise informacija na blogu o horor filmovima mozete procitati OVDE.

Pokretne slike
Revolucija sedme umetnosti i znacaj kinematografje u globalnom razvoju drustva

Filmovi su oduvek imali sposobnost da nas naljute, podele, šokiraju, zgroze i još mnogo toga. Obično, filmovi koji izazivaju kontroverziju, potpuni bojkot, zabranu, cenzuru ili proteste, sadrže seks, nasilje, homoseksualnost, rasizam, religiozne ili političke teme. Oni obično pomeraju granice onoga što može biti snimljeno i prikazano na ekranu, i smatraju se tabuom, "nemoralnim" ili "opscenim" zbog jezika, upotrebe droge, nasilja, golotinje ili drugih sličnih elemenata. S druge strane, nepobitna je činjenica da je kontroverzija uspešna reklama za ove filmove i pomaže punjenje bioskopskih kasa.

Kontroverzni filmovi mogu biti bilo kog žanra - dokumentarci, vesterni, erotski trileri, drame, horori, komedije ili animirani filmovi. Standardi za ono što se smatra šokantnim, uvredljivim ili kontroverznim su se drastično promenili tokom mnogo decenija. Proizvoljni rejting Američke filmske asocijacije (Motion Picture Association of America) može da utiče na filmsku publiku u bioskopu - X rejting može često da stopira prikazivanje filma i dovede do komercijalnog neuspeha.

Neki od kontraverznih filmova:


Kids (1995, USA)
Režija: Larry Clark

Naveliko kritikovan cinema verite nezavisni film režisera Larry-ja Clark-a bio je preko potrebna opominjujuća priča o drogama, nemoralu, seksu, bestidnim razgovorima i, generalno, dekadentnom ponašanju tinejdžera. Clark-ov prvi dugometražni film bio je jedan od najistinitijih filmova o promiskuitetnoj i bezemotivnoj tinejdžerskoj (i predtinejdžerskoj) seksualnosti - sa visokorizičnim letalnim posledicama. Međutim, drugi su ga kritikovali i zbog navodno tanke granice sa dečijom pornografijom sa puno prljavih razgovora i simuliranog seksa.
Film prati grupu tinejdžera i predtinejdžera tokom letnjih 24 časa na Menhetnu, sa 17-godišnjim skejtborderom po imenu Telly (Leo Fitzpatrick) - samoproklamovanim "devičanskim hirurgom" koji je HIV pozitivan i čiji je cilj da defloriše što više devojaka. Telly lako zavodi devojku br.1 (Sarah Henderson), Jenny (mlada Chloe Sevigny), koja postaje inficirana HIV-om tokom seksualnog kontakta sa Telly-jem, i na kraju prelazi na sledeću devičansku žrtvu na žurci pokraj bazena, 13-godišnju Darcy (Yakira Peguero). Jedna od najšokantnijih scena je kada mamurni Caspar (Justin Pierce) iskorištava nesvesnu Jenny na krevetu. Kada se budi sledećeg jutra, on izgovara poslednju rečenicu u filmu: "Isuse Hriste, šta se desilo?"
Film je objavljen bez rejtinga da bi se izbegla stega rejtinga NC-17. Da bi ublažila "senzaciju", Miramax (u to vreme kao pomoćni Disney-jev studio) osnovala je novi entitet, Shining Excalibur Films, da bi objavila film. Film je zabranjen u bioskopima Warner Bros. širom Britanije.
Clark-ovi naredni kontroverzni filmovi, Bully (2001) i Ken Park (2002), takođe se bave sličnom tematikom i problematikom tinejdžera.



Cannibal Holocaust (1980, Italy/Columbia)
Režija: Ruggero Deodato

Ovaj ekstremno slikovit kultni italijanski klasik koji je podstaknuo mnoge debate - poslužio je kao inspiracija za kvazi-dokumentarac The Blair Witch Project - bio je ispunjen nasilnim, jezivim i uznemiravajućim slikama. Film je navodno priča o filmskoj ekipi, predvođenoj Alan-om Yates-om (Gabriel York), koja je nestala u džunglama Amazonije dok je snimala dokumentarni film o poslednjim preživelim plemenima koji su još uvek upražnjavali hanibalizam, pod nazivom "The Green Inferno". Sjajni filmski trikovi i specijalni efekti su stvorili jedan zastrašujući pogled na sudbinu ekipe - pronađeni u nerazvijenim filmskim rolnama od strane tima za spašavanje.
U groznim i realističnim scenama možemo da vidimo ženu nabijenu na kolac, kastriranje, prebijanje sa velikim čekićima, prisiljeni abortus, brojna klanja životinja (uključujući brutalno ubijanje kornjače) i grupno silovanje.
Zbog rada na ovom filmu, italijanski autoriteti su uhapsili režisera pod sumnjom da je izvršio ubistvo, tako da se posle premijere filma u Milanu 1980. godine, našao u zatvoru. Na kraju je izveden pred sud jer italijanski autoriteti nisu bili ubeđeni da je snimak zaista isceniran. Deodato je izgubio prvobitno suđenje, nakon čega je sav štampani materijal uništen, ali je na kraju uspeo da se izvuče iz zatvora kada se su početkom 80-ih godina glumci pojavili na TV-u i potvrdili suprotno. Posle pet godina održana je i premijera filma u Deodato-voj rodnoj zemlji. Ovaj film je 20 godina bio zabranjen u nekim zemljama, uključujući i Veliku Britaniju.

The Warriors (1979, USA) Režija: Walter Hill
Ovaj kultni film urbane fantazije (moderno prepričavanje inspirisano grčkom pričom Anabasis) bio je treći film scenariste i režisera Walter-a Hill-a. Bio je hit iznenađenja uprkos relativno nepoznatoj glumačkoj ekipi iz Njujorških pozorišta, predstavljanju nasilja kao u crtanim filmovima (bez krvi) i nerealističnom pogledu na njujorške ulične bande (sa kitnjastim kostimima i farbom za lice). Međutim, originalni poster filma na kome se nalazila premisa filma: "Ovo su armije noći" i dodatna fraza: "Oni su 100.000 jaki. Oni su pet puta brojniji od policajaca. Oni bi mogli da preplave Njujork Siti", razbesneo je i uplašio mnoge ljude - i prva prikazivanja filma su izazvala smrtonosna nasilja (u Palm Springsu i Oksnardu, u Kaliforniji) i nemire. Zbog ovih izveštaja o kriminalnom nasilju, nervozni studio Paramount je povukao film iz preko polovine bioskopa uprkos uspehu na bioskopskim blagajnama. Jedan bioskop u Vašingtonu je unajmio punovremeno obezbeđenje dok film nije prestao da se prikazuje. Paramount je takođe pokušao da prepravi reklamnu kampanju filma povukavši ceo promotivni materijal i TV reklame, ali na kraju je bio primoran da u potpunosti povuče film iz distribucije. Film je kasnije dobio kultni status sa pojavom kablovske televizije i VCR otkrića, kao i kroz ponoćne projekcije. Kontroverzni film je pratio događaje bande Warriors čiji su članovi prisustvovali sastanku bandi za prekid vatre u Bronksu, kada je anarhistični Luther (David Patrick Kelly) iz bande Rogues ubio harizmatičnog vođu Cyrus-a (Roger Hill), a Warriorsi nepravedno optuženi za zločin. Predvođeni nevoljnim herojem Swan-om (Michael Beck), oni bez oružja moraju da pobegnu nazad kući dok im je za petama svaka rivalska banda.

The Deer Hunter (1978, USA) (Lovac na jelene) Režija: Michael Cimino
Ovaj ep scenariste, producenta i režisera Michael-a Cimina o ratu i prijateljstvu bio je moćan, uznemiravajuć i do tad neviđen pogled na rat u Vijetnamu kroz živote tri rusko-američka prijatelja u malom gradu u Pensilvaniji pre, za vreme i posle njihovog boravka u ratu. Iako dobitnik Oskara za Najbolji film, film je bio veoma kontroverzan u mnogo pogleda - političkom, istorijskom i emotivnom. Ekstravagantno skup, često je bio kritikovan kao pretenciozan, dvosmislen i ekscesivan, ali i loše montiran sa nedovoljno razvijenim likovima i nesofisticiranim i nehajnim filmskim tehnikama. Kritičari su ga takođe napadali da je naveliko izvrnuo istorijske činjenice. Scene o kojima se najviše pričalo bile su izmišljene i teatralne torture Ruskog ruleta, koje se pojavljuju dvaput u filmu - za vreme rata u američkom zarobljeništvu i u vijetnamskom kazinu. [Međutim, ne postoje dokumentovani zapisi da se smrtonosna igra zaista upražnjavala.] Istorijski dosledno ili ne, izmišljena scena svireposti Vijetkonga metaforično je pokazala brutalnu apsurdnost rata. Režiser Cimino je takođe bio osuđivan da dve azijske likove predstavlja u jednostranoj i iskrivljenoj slici kao sadističke rasiste i ubice. On uzvratio argumentom da njegov film nije bio politički ni doslovan iz bilo koje tačke gledišta.

Last Tango in Paris / Ultimo tango a Parigi (1972, Italy/France) Režija: Bernardo Bertolucci
Bertolucci-jev film je bio kontraverzni erotski film sa sirovim (ipak simuliranim) scenama seksa i primitivnom silom - i kritičari i publika su se pitalo jedno - da li je to erotska umetnost ili pornografija? Marlon Brando je glumio Paul-a, očajnog, zbunjenog i sredovečnog udovca koji je prognan iz Amerike i koji uleće u sado-mazohističku i fizičku vezu sa mladom 20-godišnjom Parižankom velikih grudi Jeanne (Maria Schneider). Paul-ov pogani jezik i pravilo "bez postavljanja pitanja" bili su šokantni za to vreme i njihov odnos je postajao sve gadniji, prazniji, ponižavajući i neromantičan (npr, "Znaš, za 15 godina ćeš moći da igraš fudbal sa svojim grudima. Šta misliš o tome?"). Film je upamćen po Paul-ovim skatološkim monolozima, sceni u kadi i uznemiravajućoj i eksplicitnoj 'puter' sceni analnog odnosa (sa čime se ona prećutno slaže) u praznom iznajmljenom stanu, dok je on primorava da ponavlja fraze poput: "represija je slomila volju". Na kraju filma, ona ga ubija očevom puškom i priznaje policiji: "Ne znam ko je on" i "Ne znam kako se zove". Film je obeležen po tome što je bio prvi "mainstream" film koji je dobio X rejting. Postao je i prvi film koji je krivično gonjen od strane britanskih obscenih publikacija - i naloženo je da scena sodomije bude izbrisana. U režiserovoj zemlji, film je bio zabranjen i tužen zbog "opscenog sadržaja koji vređa javnu pristojnost". U Italiji je sredinom 70-ih godina permanentno zabranjen, njegovi glumci i režiser su osuđeni, a Bertolucci-ju je izrečena kazna na 4 meseca zatvora.


The Last Temptation of Christ (1988, USA) Režija: Martin Scorsese
Ova kontroverzna, temeljna i izazovna adaptacija istoimenog bestselera (usled kontraverze) Nikos-a Kazantzakis-a iz 1955. godine, nominovana je za Najbolju režiju od strane Akademije filmskih umetnosti i nauka. Pisac je zbog knjige zamalo ekskomuniciran iz Grčke pravoslavne crkve, a njegovo delo se našlo na mnogim listama zabranjenih knjiga. Film je osuđen kao pornografski (zbog scene kada Isus porađa svoju ženu) čak i pre premijere, iako je pre uvodne špice stajalo: "Ovaj film nije zasnovan na Jevanđeljima, već je fiktivno istraživanje večitog spiritualnog sukoba." Glavna kontroverza ticala se vizionarske scene "poslednjeg iskušenja" u kojoj Satana iskušava Isusa (Willem Dafoe) dok on visi razapet na krstu - snom o zemaljskom životu sa istetoviranom prostitutkom Marijom Magdalenom (Barbara Hershey). Vizija je uključivala bestidnu ideju o seksualnoj vezi s njom, uključujući brak i decu, ukazujući na taj način da je Isus (svojom izborom braka) bio podvodljiv, slab i nepouzdan čovek koji je bio nesiguran u vezi puta kojim treba da ide. Međutim, na kraju film on ne podleže iskušenju i vraća se krstu sa trijumfalnim umirućim rečima: "Ostvareno je." Tokom jedne od prvih projekcija u pariskom bioskopu, pripadnici Francuske katoličke crkve bacili su molotovljev koktel na platno i pritom povredili nekolicinu ljudi. Religiozni fundamentalisti su naveliko kritikovali, bojkotovali, osuđivali i rikošetirali film, sloganima poput: "Ne razapinjite ponovo Isusa" i "Prestanite sa napadima na Hrišćantsvo". Upravnici grada Savane u Džordžiji su zabranili film i poslali peticiju studiju Universal zahtevajući zabranu širom zemlje. Lanac prodavnica Blockbuster Video odbio je da prodaje film, a jedna grupa je ponudila 7 miliona $ studiju Universal da otkupi film i uništi ga.


A Clockwork Orange (1971, UK) (Paklena pomorandža) Režija: Stanley Kubrick
U to vreme, ovaj šokantni film Stanley-ja Kubrick-a o bliskoj budućnosti - i najkontroverzniji film - bio je jedan od samo dva filma sa X rejtingom (drugi je bio Midnight Cowboy (1969)) koji je bio nominovan za Oskara u kategoriji Najbolji film. Paklena pomorandža je posle premijere potegla vatrene debate - jedni su ga visoko cenili, a drugi osuđivali mračnog izgleda i mešanja komedije sa nasiljem. Religiozne grupe su žestoko iskritikovale ovaj distopični film o fašističkom društvenom ponašanju i slobodnoj volji zbog njegovog seksualnog i nasilnog sadržaja. Feministkinje su se osećale uvređenim zbog nekih mizoginističkih slika - kada naga žena pozira u baru Korova, zatim scena silovanja žene sa velikim grudima, skulptura gigantskog penisa kojom je počinjeno ubistvo Dame sa mačkama. Najozloglašenija scena je ona u kojoj Alex (Malcolm McDowell) i njegova banda (Pete, Georgie i Dim) siluju g-đu Alexander (Adrienne Corri) u njenoj raskošnoj kući. Oni joj seku uzani crveni kostim dok Alex na užasan način zlostavlja g-dina Alexander-a (Patrick Magee) u ritmu pesme "Singin' in the Rain" Gene-a Kelly-ja. Kasnije u filmu, Alex je podvrgnut tretmanu "popravka" - eksperimentalnoj terapiji averzije koju sprovodi država u kojoj je on primoran da drži oči otvorene dok gleda scene nasilja na filmu i sluša omiljenog mu Betovena - sve u cilju da potisne svoj nasilni i seksualni nagon. Godinu dana posle premijere, Kubrick je povukao film iz distribucije po Britaniji zbog stalnih medijskih i sudskih napada. Neki su verovali da je to uradio jer je dobio pretnje smrću. Sve u svemu, film se u bioskopima ili na videu tamo pojavio tek 2000. godine, godinu dana posle njegove smrti.