Najveci svetski reziseri/Ingmar Bergman

Bergman je rođen u Upsali, Švedska. Sin Luteranskog sveštenika Erika Bergmana i njegove žene Karin. Okružen religijskim pritiscima. Imao je veoma teško detinjstvo, i bivao je zatvoren u ormar zbog najbanajlnijih stvari kao što je bilo mokrenje u krevetu. Bio je 2 puta od po 5 meseci u vojsci, i pohađao je Gimnaziju u Stokholmu, kao i Univerzitet. Ne završivši kurseve knnjiževnost i umetnosti,ali je bio veoma zainteresovan za pozorište, a kasnije za film.Iako je odrastao u domu privrženom Luteranstvu, Bergman kaže da je izgubio veru u uzrastu od 8 godina, koje se moglo videti samo u njegovom filmu “Winter light”.
Još od ranih ’60-ih(izuzev perioda kada je živeo u Nemačkoj) Bergman je živeo u Farou gde je snimio veliki broj filmova. Bergman se kasnije preselio u Minhen, tokom dugotrajnih borbi sa Švedskom vladom, zbog navodnog izbegavanja plaćanja poreza i nije se vrati u Švedsku da snimi film, sve do 1982.godine kada je snimio film „Fanny & Alexander“. Bergman je rekao da će ovo biti njegov poslednji film i da će otici u pozorišnu režiju. Od tog perioda snimi o je mnogo televizijskih filmova.
Kao režiser više je išao za intuicijom nego intelektom, i odabrao je miroljubivi način pri kontaktu sa glumcima. Bergman je video sebe kao čoveka sa ogromnom odgovornošću prema njima, kojima se on činio kao saradnik u ranjivim psihološkim aspektima. On je smatrao da režiser istovremeno mora da bude iskren i pruža podršku kako bi omogućio drugima da maksimalno obave svoj posao.
Njegovi filmovi se bave ključnim pitanjima pomora, samoće i vere.Nastoji da budu direktni , ali ne previše stilizovano. Persona, Bergmanov najpoznatiji film, je uobičajen među njegovim radovima je i egzistencijalist i avangarda.
1971.godine Bergman je dobio nagradu „Irving G. Talberg“. Dobio je takođe tri oskra za najbolji strani film „The Virgin Spring“ 1961; „Through a Glass Darkly“ 1962; i „ Fanny and Alexander“ 1984.
Wild Strawberries (1957) (Smultronstället) The Seventh Seal (1957) (Det sjunde inseglet) toplo preporucujem.
Bergman u svojim filmovima tezi literarnom scenariju,te se ponekad gledaocu moze ciniti kao da cita knjigu,a ne da gleda igrani film.
Bergman je vrlo kompleksan umetnik. Rodjen u porodici svestenika,već će se u njegovom najranijem detinjstvu pokazati da su odnosi između roditelja duboko poremećeni – majka je bila zaljubljena u nekog drugog te je nekoliko puta pokušavala napustiti porodicu dok je otac pretio samoubistvom. Stariji ga je brat često zlostavljao u detinjstvu, pa je bio puno bliži s mlađom sestrom (u svojoj biografiji daje naslutiti i neke incestne veze). Kao dečak je često lagao i bio rastrgan između svoje prirode i strogog, krutog odgoja u porodici koja je, kao sveštenička trebala služiti kao primer svima u okolini. Zbog tog razloga odmalena prati osećaj krivice (česta tema njegovog filmskog angažmana), pa se često povlači u sebe i druži s odraslima, posebno s bakom s kojom provodi praznike i priča priče. U svojoj desetoj godini od bogate tetke Anne na poklon dobija laternu magicu (iako ju je teta u biti poklonila njegovu starijem bratu, Ingmar je menja za 100 vojnika) – igračku-filmski projektor uz pomoć koga prikazuje svoje prve projekcije. Od ranog detinjstva izrađuje lutke i sa sestrom priređuje lutkarske predstave, mnogo čita te se u osnovnoj školi prilično loše uklapa u svoju sredinu. U detinjstvu se apsolutno zaljubljuje u Strindbergov lik i delo (kasnije će prema njegovim dramama snimati filmove, a poznato je da je čak živeo u njegovoj rodnoj kući), pa stoga u Stockholmu upisuje studije književnosti, nakon što je u 19. pobegao od kuće. Nakon diplome se zapošljava u pozorištu gde uglavnom obavlja mnoge scenarističke poslove, piše kratke priče i drame. Sa 26. godina i poslom u Hälsingborg City Theatre najmlađi je pozorišni menadžer u Europi, a te iste godine se filmom 'Hets' prvi put probija do voljene sedme umetnosti.

Njegove su početke u voljenoj Švedskoj omalovažavali, da bi mu se domaća artistička elita poklonila tek 1953. sa filmom 'Sawdust and Tinsel', a internacionalna publika zbog 'Osmeha u letnjoj noći' 1955. Uslijedili su opštepoznati naslovi poput 'Divljih jagoda' (1957) te 'Sedmog pečata' (1957) koji je osvojio grand prix u Kanu. Prevladavajuća je tematika vezana uz egzistencijalna pitanja, izolaciju pojedinca, porodične odnose, nekvalitu muško-žensku komunikaciju (što mu je još porodično nasleđe), paralelu između boga i oca (sve Bergmanova intimna propitivanja). Često je sarađivao s istom ekipom - glumicama Bibi Andersson, Harriet Andersson, Ingrid Thulin i Liv Ullman ( s kojom se dobro razumeo i neko vreme bio u vezi), te cenjenim kamermanom Svenom Nykvistom. Bio je poznat kao vrlo precizni, vremenom opsednut režiser (ponekad je morao svakog dana snimiti tačno 3 minute filma), sve je moralo biti isplanirano. . Njegova je režija često poređena s baroknim stvaranjem.

Ženio se pet puta – s Else Fisher, Ellen Lundström, Gun Grut i Käbi Laretei (ima najmanje devetero djece), ali najviše je voleo svoju poslednju ženu Ingrid von Rosen koja je 1995. umrla od raka. 1976. je bio uhvaćen i optužen za milionsku utaju poreza, što ga je duboko potreslo, pa se nakon nervnog sloma na devet godina iz protesta odselio iz domovine. Od još šokantnijih podataka, napomenucu da je kao mladić bio poklonik nacizma, a da mu je brat jedan od osnivača nacional-socijalističke stranke u Švedskoj. 2002. je objavio da više neće režirati – sve su ga više mučili zdravstveni problemi, a u biografiji je objasnio da je zbog umora i starosti počeo gubiti svoju strast koja ga do tad nije napuštala. Ipak, raduckao je pomalo u pozorištu objašnjavajući da mu je ono 'uvek bilo verna žena', dok mu je film (posljednji mu je 'Sarabanda' 2003.) bio 'uzbudljiva, strastvena ljubavnica'. Omiljeni su mu reditelji Tarkovski, Kurosawa te Buňuel, a kompozitori Bach i Mozart.