BLOGGER TEMPLATES AND TWITTER BACKGROUNDS »

Drecava pita

Divno je kad se vratis u Ameriku kao stranac.jos je bolje ako o Americi nikada nisi nista cuo ni citao.Shvatis je u taku,prosto iduci niz ulicu.Novine mogu da lazu,casopisi mogu da zamagljuju,politicari mogu da falsifikuju,ali ulice urlaju od istine.Idem ulicama i gledam muskarce i zene kako razgovaraju,ali razgovora nema.Vidim da se vino i pivo reklamiraju svuda,ali nigde nema ni vina ni piva.Na svakom stolu vidim istu casu ledene vode,u svakom izlogu iste drecave kerefeke,na svakom licu istu praznu pricu.Ta istovetnost svega zapanjuje.Lici na klice raka koji se siri.Bolest se rasprostranjuje ,jede i razjeda sve,dok ne ostane niceg,sem njega -raka.

Svakog,dana,svakog sata,svakog minuta Amerika postaje sve vise americka.kao da su se dotoci doseljenika,oni ogromni plimni talasi tudjinske krvi koji su napajali ogromni organizam Amerike,pokazali nedelotvornim protiv bolesti.Sad nova krv vise ne pritice,srce je prestalo da radi.Vodi se trka izmedju hitrog i mrtvog.Sad su klice potpuno zaposele polje:bolest mora da protera svoje.I bolest proteruje svoje.Citav se svet zarazava njenim virusom.Ne mozes da uteknes ,ma kuda da krenes.Cak su i kinezi inficirani.Citav svet mora da se inficira pre nego sto bolest popusti-ako ikada popusti.Ne vredi da sanjas o ekonomskom spasenju,bitka se ne vodi izmedju imucnih i neimucnih ,nego izmedju Amerike i ostatka sveta.Pitanje je samo da li ce Amerika da unisti svet,ili ce Amerika biti unistena.To sto je lek za rak pronadjen,na primer,ne podrazumeva da ce sam rak biti iskorenjenNaprotiv,mogao bi da procveta jos bujnije.Mozda cemo prestati da ga se plasimo i to je sve.Ali ziveli mi u strahu ili ne ,ono sto izaziva rak ostaje.

Mislio sam dok sam pristajao u luku,da ce pogled na obrise grada ipak da deluje na mene.
Na kraju krajeva tu sam rodjen,tu odmah pored reke, i odrastao sam s tim obrisima,koji su se menjali.Imao sam pravo da ocekujem neko sitno uzbudjenje,neki trzaj,neki zakrzljali ostatak nestalih secanja.Ali ne,gledao sam ih tacno onako kako sam ih gledao i pre-malaksalog srca,odbojnih predosecanja.Sve mi je izgledalo i vrlo prisno i vrlo mracno i vrlo ruzno-kao prilikom budjenja iz sna.Ovo je ,pomislih,osecaj koji ljude obicno obuzima kada govore o stvarnosti.ako je dolazak u Evropu bio oblik izmicnja,bezanja od svoga ja ,od stvarnosti,onda sam znao da sam se vratio i da je stvarnost ovo.ili je trebalo da to bude, i moglo je da bude,da nisam okusio jednu drugu stvarnost odsustvujuci iz rodne zemlje.

Ovo je odlomak iz knjige americkog pisca Henrija Milera kako on dozivljava Ameriku.

3 коментара:

Vera је рекао...

Prvo,moram da se ogradim,jer nisam nikada bila u USA,tri puta su mi odbili vizu,ali moja mama zivi u LA.
Amerika jeste zemlja koja puno oduzima,namece se,ima najvise narkomana i sirotinje,ali mislim da je prica o Americkom Snu,za obicnog coveka i te kako istinita,u tom smislu sto se pruza sansa vrednom prosecnom,inteligentnom coveku da zivi spokojno.

Sugar Kane је рекао...

Uh, ova priča mi nije baš prijala s obzirom da upravo pakujem kofere za istu. Par godina nisam bila i ne znam šta će da me sačeka i znam da ću u roku od 3 nedelje silno želeti da se vratim u ovu prćiju.
Amerika je razmažena i bahata, puna predrasuda i praznine, ali, ako to znaš, onda se ne obazireš puno na to, nego gledaš da izvučeš ono najbolje što možeš.

uncafediarte је рекао...

Sugar Kane,kako ti je ime i u kom si gradu?