AIKIDO

Posto sam se zainteresovao i krenuo da treniram aikido postavljam topike na temu aikidoa.

Možda bi najbliže istini bilo reći da je aikido igra bez takmičenja i pobednika, privilegija koju poznaju samo umetnici. Pokušaću da objasnim svoj stav, mada je ono što osećamo neizrecivo u celini.
Na početku razvoja ličnosti postoji samo igra. Deca se igraju dve vrste igara. Jednoj ih uče odrasli pokazujući im pravila, a glavna motivacija za razvoj, osnovni izazov je pobeda. Na putu do postizanja cilja mnogo je savladanih prepreka, stečenog znanja, zavisno od vrste igre, motoričkog ili intelektualnog. Stvaranje pobednika podrazumeva mnoštvo kvaliteta. Ipak, sve je usmereno ka pobedi i ima dozu jednostranosti. Dominacija je i kod ljudi kao i kod većine životinja iskonski poriv. Njeno zadovoljejne, simbolično, postiže se kroz pobedu u igri. Postoje međutim i igre u kojima nema pobednika i što je veoma važno pobeđenih.

Ovakva vrsta igre zahteva široku kreativnost, sposobnost zamišljanja situacija, koji u početku kopiraju okolinu, a zatim je i nadilaze. To je put kojim se razvija mašta, a zavisno od dešavanja u igri kombinuju i razvijaju sve vrste sposobnosti. Najvažnije u ovakvim igrama je da svi akteri budu deo iste celine, koju zajedno kreiraju i dele zadovoljstvo.
Da bi igra uspela, akteri moraju biti u harmoniji. Moraju da vole ono što rade. Tako stižemo do pojma aikido.